Vanzemaljac na vrelu Bosne?
Nije bitno da li vjerujete u vanzemaljace ili ne, ali, ako jedan, nadasve ozbiljan umjetnik tvrdi da je imao blizak susret smalim zelenim, onda se priča svakako treba pročitati. Nevjericu ostavite za kasnije ili po strani. A možda vam neće ni trebati.
Sagovornik u ovoj mističnoj priči je Dušan Štaka, ugostitelj i muzičar.
Susret sa vanzemaljcem desio se nedavno – kazao je još uvijek šokirani Dule. Nema puno riječi kojima bi mogao opisati taj susret, a ni iskazati svoj šok, čuđenje, nevjericu. Plaši se da bi ga okolina mogla ismijati. Iz tog razloga, o vanzemaljcu sve do sada – nije bilo ni riječi.
- Ma kome da pričam. Prvo, ko će mi vjerovati. Drugo, šta koga interesuje koga sam ja sreo. Uostalom, ranije ni sam nisam vjerovao da postoje vanzemaljci.
Kako je izgledao taj susret, vanzemaljac, utisci vaši nakon svega?
- Dakle, moram reći da sam često sanjao neke druge galaksije, leteće tanjire, vanzemaljce. Ti snovi su bili nekakav predznak, sigurno. Nagovještaj onog što će se desiti. A bilo je to ovako: Sasvim običan dan. Bježeći od stresa, buke i posla, odem na Vrelo Bosne po malo pozitivne energije. Ptice cvrkuću, ja šetam. Pustio sam misli da lutaju. I odjednom, vidim nešto zeleno, poput maskote, kreće se prema meni. Svašta mi je palo na pamet. Da je ispod maske čovjek, neko se možda zeza? Počele su scene iz serijala “Zvjezdane staze” da mi iskaču pred oči. No, kako se stvorenje približavalo, uvidio sam da nije maska, da nije čovjek. Zaista je bio vanzemaljac.
Počeo sam panično i unezvjereno da se osvrćem oko sebe. Drhtavim nogama da uzmičem. Strah se izmiješao sa radoznalošću. Nekakvom čudnom prisebnošću sam shvatio da to biće vidim jedino ja.
U jednom sam trenutku pomislio da će me kidnapovati, odvesti na neki svoj brod. Isprati mozak, ubiti me, eksperimentisati nada mnom? Možda me proždrnuti, baš kao u pjesmi Indire Radić. Ali, ništa od toga se nije desilo.
Možete li nam opisati izgled tog vanzemaljca? Jedan je bio ili?
- Da, samo jedan. Nalik na pokretni žbun. Izrazito zelene boje. Liči na čovjeka, a čovjek nije. Čudna nakaza, izobličena. Nije otvarao usta, telepatski mi je slao poruke koje su do mene dolazile u vidu nekih talasa, vibracija :”Nismo sami, i ovo nije kraj. Vidjet ćemo se još”. Nakon toga je biće iščeznulo.
Ja sam ostao skamenjen na mjestu. Prišli su mi drugari, govoreći da sam blijed.
- Kao da si vidio duha – rekao je jedan.
- Vidio sam nešto gore od toga – odgovorio sam, ali, nisam rekao šta je nešto.
Obzirom da ste samo vi vidjeli to biće, sigurno to nije sasvim slučajno. Šta mislite zašto ste “odabrani”?
- Ne znam ali saznaću. Rečeno mi je da nije kraj. Kako sam već rekao, sanjao sam ih milion puta. ili sam ga snovima prizvao, ili je to sve već neka, unaprijed određena igra. Prvo zbližavanje kroz snove, pa ga sretnem pa me kasnije regrutuju u nekog svog vojnika, emisara, šta ja znam.
Ako se to i desi, odbacili biste mikrofon i radili za vanzemaljce?
- Ne znam kakvom valutom plaćaju. Šalim se, ne znam. Ako se susret ponovo desi, vidjeću šta hoće od mene. A mikrofon ne odbacujem. Mogu im ja i pjevati, što da ne. Ustvari, možda me zato mali zeleni i posjetio. Možda se ženi pa hoće da ga ja zabavljam – šeretski je zavaršio razgovor Dule.
